Hodajući po hodnicima uspomena,padam sapletena mrežom zalutalih emocija.





Dani su laki,sunce je tu.Tu su ljudi.Tu su zbivanja.A noći..one donose bol.Trenuci kada ne možeš da se odbraniš od navirujućih slika.Emocija.Trenuci kada ponovo preživaljavate neke događaje.Osim što ste tada-sami sa sobom.



..San mi nije dolazio na oči.Zverala sam u plafon kao očekujući da će se nešto spektakularno desiti.Međutim,samo mi se jedna pesma zavukla u misli.I sa sobom dovukla hrpu drugih ''stvari''..
Pokušala sam da ih ignorišem.Da ubeđujem samu sebe da je to zauvek prošlo i da nema svrhe vraćati se na staro,osvrtati se na nešto davno razbijeno.
Ali,čak i kroz san su se provlačile slike.

Novi dan,sinoćni napadi sećanja gotovo zaboravljeni.A onda,sređujući papire naleteh na pesmu.Ne,nisam imala snage da je pročitam ponovo.Možda jednog dana..

I onda opet.Ne znam šta je ovo.Neki znak?Ili moje ludilo?
Naleteh na drugu pesmu.Onu napisanu po raskidu.I opet te uspomene.Tako bolne.
Potom,slika.

I više nisam mogla da se borim protiv same sebe.Poput cunamija,preplavile su me uspomene,slike,pesme.Nikada neću razumeti,šta nas to tera da čačkamo bolna mesta?

Kao da će mi pomoći što sada sedim ovde i pitam se šta bi bilo kad bi bilo.
Kao da će pomoći što slušam sve te pesme.
Mislila sam da sam jaka,da je prošlo.Da sam grubim rečima njemu izlečila sebe.
Da je vreme za nove osmehe,i nove datume.


...I kako krenuti dalje kada nas sećanja uporno vraćaju nazad,na dno?

I eto,opet čvrsto odlučih da moram da se dignem i zaplivam ka površini.
I od nekud,iz dubine mojih skladišta sećanja,pojavi se stih-''Kažu „vreme leči“, kažem to su samo reči kad ti duša ječi.Vreme će me i preteći jer tu stojim zakopan, sprečen.''



I obeshrabrena,ostajem na dnu.







S.

Like! 2