Jedan od razloga što sam došla na ovaj blog je pritisak koji sam osećala dok sam pisala na onom.Izlaganje sopstvenog života ( opet zar blog tome i ne služi ?),pritisak ljudi.Ok čitanost je bila velika.Dosta je ljudi sa jave znalo da pišem na tom blogu,sa nekima sam se sticajem okolnosti upoznala i na javi ( uglavnom na profesionalnom planu...),pisanje za publiku ima dobre i loše strane.

Odjednom sam shvatila da se nalazim u nekakvom grču i opuštenost mi je bila potrebna.Malo mira.Nova sredina.Novi ljudi.O tome ću drugom prilikom.Smatram da je potrebno da barem nešto znate o mom životu.

Sa mužem sam se upoznala ubrzo nakon što sam raskinula veridbu.Venčali smo se nakon godinu dana.

Sve je u mom životu uvek bilo nekako zbrkano.Kada bolje razmislim baš kao što je i sada.Raspao mi se brak.Na bolovanju sam.Nesmem da se vratim na posao da me ne bi otpustili.Tražim posao...

Taj period kada sam se udala činio se tako sređenim.Nekoliko meseci pre nego što sam se udala zaposlila sam se.Ubrzo napredovala u firmi.Udala se.Sve je izgledalo savršeno.Kao u bajci nekakvoj.Nakon raznoraznih veza ,vezica,drama,velikih ljubavi,veridbe...došlo je i ono što sam čitav život očekivala.Brak.

Volela sam svoga muža.Barem sam mislila da je i on mene.

Bio je neverovatno vezan za majku .Ona me nije volela.Najgore od svega je što se u braku nismo ni svađali.Sve je izgledalo savršeno.
Ako bih Vam napomenula sada oko čega su se jedine naše svađe vrtele rekli bi da je smešno.

A onda se jednoga dana spakovao i otišao.

Neću reći kako to možda i nije njegova odluka.Reći ću samo da ga za to ne krivim.Svako ima prava da donese odluku i ja to poštujem.

Sada međutim dobijam pretnje.Nemogu da uspostavim normalnu komunikaciju sa njim u vezi deteta.E za to ,jedino za to ga krivim.

Zašto sam počela da pišem ovaj post.U nekoliko komentara ste me pitali zašto mislim da pod brak potpadaju okovi ?

Pre nego što sam se udala živela sam sama desetak godina.Radila šta sam želela ,kada sam želela i kako sam to želela.

U braku mi je nedostajlo uvek oni barem sat,dva dnevno kada bih bila sama sa sobom.Sa sopstvenim mislima.Radila šta mi je volja.Pisala u miru.

Možda neki ljudi jednostavno nisu stvoreni za brak.Možda su rođeni da budu sami.

Nisam sama,imam svog Anđela.I volela bih,zaista bih volela da verujem da ću jednoga dana sresti nekoga ko će me razuveriti,nekoga ko će mi pokazati da nebo ume da bude plavo a jutra radosna.Nekoga ko će samo spustiti glavu na jastuk pokraj moje i ćutati.

A ja ću znati da me voli.

Volela bih da se kockice mozaika moga života ako ne sastave barem približe i daju nekakvu kakvu takvu sliku.Mutnu možda,ali barem da se nazire neki smisao.

Da ,za trenutke sada živim.Njima se divim.Ja koja sam za večnost živela.U nju se klela.

I ne proklinjem sudbinu,ne kukam.Samo realno sagledavam situaciju.

Volela bih samo da ponovo verujem i ništa drugo.

Like! 8