Kad te ugledam pogledom odvezujem nevidljivi
covr na pertlama,
obraze stisnem ramenima
i dugme na kosulji pokusam da smestim pod nokte,
kao dete postidjeno pred razredom,sbog nepostojece
krivice.
Strepim da ces prestati da glumis da me ne
primecujes,da cu morati da kazem,da sam
dobro,
precutkujuci da zguzvam vecinu dana,po kojima
piem sebe.
Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko
cipele izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga cuva,kao malo vode i celiva,kao sluga.
Postoji li neko ko ce ti dahom uvracati trepavicu,
stisnuti prstima,dok zamisljas zelju?
Ako postoji,sto on to ima sto nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako cu osetiti krivicu sto
umem da mi nedostajes
i prestacu da prepoznajem tvoj lik u
talogu kafe,
u kom otisak prsta obecava
ostvarenje zelje,samo ako je ne kazem.
Bojim se da ces prestati da glumis
da me ne primecujes....
A onda necu izdrzati da ne izgovirim
koliko zelim da te poljubim ispod
lancica.
Kad te ugledam,pozelim da te
zamolim
da na Miholjdan,kad budes slavila
sebe,
prospes casu kupinovog vina prelo
ramena,da imam cime,na Lazarevu
subotu,kad budes dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa