Нова година је диван празник. Тачније:
Нова година може да буде диван празник да није
пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да
није контраста између очекивања „нечега“
31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1.
јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз,
претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца
очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с
посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на
путу до куће у све продавнице на путу...
Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за
којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример,
девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без
телевизора?“
Плус, свако од нас има
своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као
почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје
исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године.
Ако не желиш да се мењаш
– нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће
„плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно,
биће и туге. А новине неће бити.
Дакле, размисли, друже...
c/p
da, bas tako... :)))