..malo nas je ostalo...
Malo za bilo sta,malo za iole kakvu radost...
Moja sloboda mi daje za pravo da ti se ponekad javim,napisem slovo...pozdravim te i podsetim da sam ziv...
Moja intuicija mi govori da je isto kao kada bih stao na vetrometinu i saputao uz vetar...
Ne bi me cula...ne bi htela da me cujes.
Ono izmedju moje slobode i moje intuicije je moj oprez i razum...saputanje na vetrometini ne cuje niko,plac,jecaj i uzdah....sve to vetar odnese i rasprsi u milion zvukova koji se negde izgube...
Svi srecni ljudi su srecni na svoj nacin i razlikuju se...svi tuzni su tuzni na slican i poseban nacin i...lice jedan na drugog.
To sto tugujem moja je sloboda...
A ti...?...odluta li ti pogled niz ulicu i put...?...ucini li ti se od pokislog prolaznika moja silueta,moja senka...?
Pozelis li da sam prodavac cigareta kada kupujes omiljene..pa da ti rukom ruku dodirnem kad vracam sitnis....da sam stoletni platan u cijoj bi se senci sakrila od sunca...?
Pozelis li bilo sta...bilo kad...?
Ne...znam te,malo me je ostalo...
Premalo...
Nema radosti,nema smeha...nema nas,odumiremo.
Jos me samo pomisao da zivimo pod istim nebom obraduje...secas se,nebo je bilo granica...?

Like! 4