Pregoreli smo od briga i zaklanjanja Sunca rukama.
Umorili su nas redovi, nepravde i novčanici.
Pretvorili smo se u hodajuće kalkulatore i rastrzani vodamo delove sebe na kratkim lancima ulicama.

Ajde, da, sunce mu poljubim,
barem taj jedan dan u nedelji,
i sam predodređen da zauvek glumi neko šušmugasto međuvreme,
ajde da barem ta Gospođa Nedelja
ostane dan za čaj i bioskop,
za crkvu i knjige,
za cveće,
pijacu,
laganu kafu,
meškoljenje po krevetu.
Bez griže savesti.
Bez planiranja itave nedelje do poslednjeg detalja.
"Vratimo nedelju."
Zaustavimo glorifikaciju prezauzetosti.

Mene je nekad sramota da kažem da ne radim ništa.
Ili da gledam crtani.
Jer:
master
stipendija
posao
vežbaj
idi na probu
spremi se za nastup
uhvati konferencije
spremi poklone za rođendane
odi nekad kući...

I svaka je lista ista, koliko god se mi sami sebi činili toliko različitim od nekog drugog/svih drugih.

I što je to sramota
ako čovek sedi,
i, eto,
pored svih briga
koje može,
a ne mora da brine,
ne radi ništa
taj jedan dan?

Danas je u crkvi nekoliko roditelja prvi put svojoj deci pokazalo kako se krsti.
Danas se neko umesto za restoran, odlučio da kući skuva klot čorbu od krompira i uživa u nečijem zagrljaju.

"Ne možeš ti kroz život tom tvojom knjigom i pesmom. Svet je surov."
O mogu.
Gledaj me kako samo lepo mogu da otpuzim od prvog do prvog i usput hiljadu novih radosti proživim.


I nešto se mislim...
Nije valjda da smo tu da jurcamo od računa do računa, od pozajmice do plate, od ispita do ispita, te da bezglavo srljamo u ruke "poslodavcima" da bismo radili, da bismo zaradili - i to za život koji, možda, tako rastrzani, ludi i brzi, možda i nećemo stići da proživimo.

Stvarno se uzdam u nedelje.
Da one budu ti dani razuma, usaglašenosti višeličja ljudske prirode i dani sklada, mira.
Samo nedelja.
Od sutra ćemo ponovo brinuti.
Od sutra.

Like! 1